Heroji iz komšiluka

Ovaj blog nije nastao zbog želje za popularnošću i nešto malo novca. Ovaj blog je nastao da pokuša da probudi još više empatije u ljudima. Osjećam da ako ovo čita neki moj profesor, ježi se na emocije. Izvinite, ali emocije su stvorile i stvaraju mene, ne želite valjda da se odreknem sebe? 

Vrijeme u kada je nastao, nastale su i one užasne poplave. Od tada je moj heroj Dušan koji je na svaku moju molbu, bez obzira koliko je taj dio Doboja mogao da ugrozi njega, odlazio i pomagao danima i noćima ljudima koje volim. Moj heroj tih dana je postala i Brankica koja nije spavala. Angažovala je sve svoje prijatelje da odlaze u moj grad i pomažu ugroženim, a pritom je pazila na svaki detalj. Moj heroj je i ona baka koja je nedavno u trgovini za 10  KM kupila nekoliko namirnica i rekla to mi je do penzije. Bio je 25-ti, a svi znamo kada penzija bude, ali i da kasni. Moj heroj je i djevojčica, koja prema mom viđenju nema ni pet godina, a leprša na UKC Banja Luka bez dlake na glavi, jer se bori sa opakom bolesti današnjice koja ne bira. Ali, ona se bori sa osmijehom. Heroj je i moj komšija, djed, koji svaki dan svojoj supruzi donese cvijet.  

Moji najveći heroji su moja mama, baka i djed koji nije više sa nama. Jer, nije lako biti mama, baka, djed, ali i tata jer treba bar malo taj nedostatak nadomjestiti.

Heroji ste vi koji ovo čitate, jer ste baš danas možda napravili divnu stvar za nekog, a možda nešto  još divnije sutra čeka vas da napravite.

Svi smo mi heroji  u ovoj maloj državi koja nam rijetko ponudi šta, a borimo se svakodnevno da nešto stvorimo i mi njoj pomognemo.

*,,Ovaj tekst ulazi u izbor najboljih blogova u BiH na takmičenju m:bloger kompanije m:tel”