Znam ko sam i šta više ne dozvoljavam

 

 Nikad više neću dozvoliti da mi neko govori ko sam ja.

 Znam da nisu mi majka, ni psiholog , a ni psihijatar. Dovoljno godina je iza mene u kojima sam upoznala sebe. Od najsitnije slabosti do pobjeda istih. Dovoljno da radim na tome da budem bolja i prema sebi i drugima. 

 

 Više nikad neću dozvoliti da mi kažu da nešto lijepo ne smijem. 

Ko si ti da kažeš da ne smijem nekom lijepu riječ uputiti, dati podstrek? Možda u nečijem svijetu je to ne. U mom je ruka koju ću uvijek da pružam, pa neka mi je istrgnu.

 

 Ja ću znati da sam čovjek. 

Nikad nikome nisam poželjela loše, sumnjala u namjere. Zbog toga ne dozvoljavam da bilo ko sumnja u moje korake i riječi.

 Moja djela, moje A ima težinu. Nešto što se nosi iz kuće, da se obraz ne gubi. 

 Neću nikome da klimam glavom na bezobrazluk, previše sam puta klimala i prećutala. 

Šta sam tim dobila? 

Ne, jaču sebe. 

 

Ne ojača te ono što te ubija, samo te razaspe na komade, a ti onda kako znaš i umiješ, sastavljaj. Pa, šta ostane. 

Nije me život štedio ni dok sam bila u majčinom stomaku, pa što bi i sada, ali bar sebe mogu poštediti tamo gdje stvarno nema potrebe da me kida bilo šta. 

 Zato, nekima dobar dan, a nekima doviđenja. 

 

Svako je izabrao svoj pozdrav. 

Željka Pavlović.