Niko ne zna koliki prag boli možemo da iznesemo, čak i kad pomislimo to je to. Nakon toga nema šta više da te otrese.
Tu je život da te demantuje.
Nekad glava pregrmi i najveće udare, a na sitnicu padne i misli nema nazad. Ne zna se, gdje čovjek može da kako kažu pukne i pomisli nema nazad, neće biti bolje i da je jedino bolje da ga nema.
Samoća je nekome kazna, nekom mir. Bolnička soba je svakom nemir, strah, želudac koji se grči…
Gubiš dah.
Neko odustane od borbe da preživi, jer ko zna šta je i koliko puta morao preživjeti.
Nije naše da osuđujemo, naše je da tražimo da tokom boravka u bolnici imamo posjete psihologa i psihijatra.
Važno je.
Ti koji ovo čitaš i pitaš se koji će ti sad pa oni. Znaš lakše je u dvoje, pa i kad ćutiš. Čućeš ono što te boli, šapnuće ti se da ima dalje, da vrijediš, da si važan, da nam trebaš…
Čuće neko tvoj.
Kao što jednom davno reče jedan psiholog: – Da li bi zbog nekog kvara bacila najnoviji automobil?
Sve se može riješiti, a život se ne može vratiti.
Zato, svi vi gospodo u foteljama pustite ljude da rade svoj posao, a imate neke sjajne koji to mogu.
Pustite ih u sve te tužne sobe, dajte im adekvatnu opremu i nek na svoj način pomognu. BIla pandemija ili ne.
Zar ne bi bilo lijepo da pred neki zahvat, tok bolesti imaš nekog tu stručnog da popriča sa tobom ili tvojim nekim? Zašto je kod nas samo to još tabu? Kad ti nije dobro hvataš se za svaku slamku, pustite ljudima sve doktore.
Znamo, nikom nije zabranjeno da nazove i posjeti psihologa i psihijatra, ali plašim se da dobar dio nikad neće. Bar kad su tu, nek tad dobiju i taj pregled duše.
Vjerujem da spasiće više života od prozora na kip i bilo kakvih rešetki.
Jer, šta kada odu iz nje?
I, svi vi koji se dvoumite da odete sa nekim da popričate, stručnim sjetite se kao što kada slomite nogu – stavite gips, tako i kad vam se duša slomi tu je neko da vam pomogne. Da se popravi. Pozovite ih.
Ljubav i puna podrška svima vama, koji bijete svoje bitke
Primjedbe
Objavi komentar