Put ljubavi, put na Eginu

Mnoge je iznenadilo moje putovanje u u Grčku pred sam ispitni rok,  dok mi se organizam još uvijek borio protiv nečega i glava od dijagnoza doktora  "nismo sigurni šta je".

Kroz knjige moje drage Isidore Bjelice saznah o mnogim čudima Sv. Nektarija Eginskog, poželjela sam već tada da odem na Eginu.  Pred samo putovanje imala sam sreću da kroz razgovor sa rodicom, koja je već odlazila na Eginu da se pokloni moštima, saznam još više.  Tako je želja da isto uradim toliko porasla, da sam nekoliko dana samo o tome pričala.

Priznaću, ljudima oko sebe sa tom željom bila sam pomalo čudna.

 Većina njih nažalost nije ni znala za Sv. Nektarija Eginskog. Sami moji neki tadašnji stavovi nisu išli uz tu Željku, koja želi da ode na duhovno putovanje.

Kažu da ti bolest dođe, kad prestaneš vjerovati. Ne, nisam bila ateista.  U jednom momentu postalo mi je ljepše odlaženje u crkvu kada nema nikoga,radovala sam se praznicima, postila, nisam odlazila na pričešće... Zašto? Ne znam. Možda previše informacija, koje nisam na pravilan način tumačila. Možda.

Nakon nekoliko dana od pojave te želje, dobila sam poruku od iste rodice da  ubrzo putujemo. Sa radošću sam otišla, ipak pitajući se kako  tako brzo se moja želja ostvaruje.

Kada smo stigli da se poklonimo moštima Sv. Nektarija ugledah natpis da baš tu niko nije došao slučajno, a da ga Sv. Nektarije nije pozvao. I, sad dok ovo pišem osjećam i znam da nikada te emocije neću moći prenijeti ni na jedan tekst... Možda jedino dok pričam pa kad mi vidite oči i osmijeh , koji govore više nego moj jezik i bilo koja misao prenesena ovdje. Pričali su  kada naslonimo glavu na grob Sv. Nektarija čućemo Njegovo srce kako kuca. Da, i tada sam kao i većina vas koji ovo čitate bila skeptična. Ipak naslonih glavu, začuh otkucaje srca i suze krenuše.

Pitala sam se zbog čega plačem da li od sreće ili od tuge i tada u sebi dobih od odgovor - plačeš zbog milosti. Zaboravih na sve zdravstvene probleme, pa i dok sam se molila  pogled i duša su mi davali znakove da je to moje ništa, ima tu divnih ljudi za koje treba da se molim. Tada sam završila sa onom čuvenom  “svakom je njegova tuga najveća". Bile su tu i divne monahinje, koje ću prvom prilikom posjetiti. Gledala sam ih, upijala svaki njihov pokret, pitala se da li ću i ja jednog dana imati te divne oči pune ljubavi, smirenosti, zahvalnosti i razumijevanja.

U manastiru nije bilo one moje čuvene nesanice ili teškog buđenja. Taj mir spojen sa toliko radosti je neopisivo iskustvo, koje želim da živim i slavim svaki dan. Na povratku osjetih tugu, što se vraćam, gdje će sad svi ti divni ljudi sa kojima sam putovala, šta će biti sa njima, da li će te teške dijagnoze nestati, hoću li ih opet sresti... Možda opet kad odem na Eginu, jer vratiću se tamo ponovo i ponovo...

Priznaćete niste se ovakvom tekstu nadali, netipično za mene. Pa i samoj sebi sam bila čudna sa dugom suknjom i maramom,  koju nikako nisam znala da lijepo stavim. 

  Nisam se ni ja usuđivala da riječima kvarim takvu milost i poziv Sv. Nektarija.

Slava Mu i milost.