Pokušavam na kraju sve kad saberem i oduzmem da shvatim, da nađem neki smisao iste.
I, onda klik u glavi hej živa si, živi su oni koje voliš.
Zašto to tako olako uzimamo za gotovo, pa i opsujemo život?
Sve dok nas jedna ista bol ne sastavi, dok nam strah lomi kosti, taj život tad tek shvatimo da volimo.
Pitala sam se zašto meni neke ružne stvari se dešavaju, čime sam zaslužila?
Nije baš ni da sam anđeo koji zemljom
hoda, ali bilo je previše toga pa i da sam bila najgora nekad, previše
je. Koliko suza, progutanih knedli, riječi, straha stane u jednu godinu i
u jednu osobu?
Previše.
A, opet mislila sam da neke stvari koje
sam govorila nikad, dese se i ti tu ništa ne možeš, sem da preživiš ih.
Pa i to prođeš, a nekad i ne moraš proći putem tim, ali ko zna zašto je
to trebalo.
Možda da shvatim da sve ne mora odmah.
Da je mir skuplji od svega.
Da ljudi nekad nisu baš ono što mi želimo da jesu. Ili jednostavno se nešto im se desi, a mi to ne primjetimo u svom ludilu na vrijeme.
Da to što s nekim piješ kafu svaki dan, ne znači kad bude ti teško da će tad te pozvati.
I da sam jaka, a mislila sam da sam preslaba.
Grizla sam ove godine i uspjela neke stvari, koje sam mislila da neću moći.
I, uspjela.
Na kraju i sačuvala sebe.
I dalje volim, radim ono što volim, zdravija nego prije.
I to je dovoljno da ti godino kažem hvala.
Idi i nek nam ova nova bude nježnija.
Nek nas popusti svih lekcija, da malo odmorimo.
Samo zdravlje i mir svima 2021 godino ti tražim.
Primjedbe
Objavi komentar